Istorijat

Već od primitivnog nivoa kulture ljudi su srce smatrali najvažnijim organom, ili jednim od najvažnijih u telu životinja i čoveka. Od pamtiveka ljudi smatraju srce plemenitim organom i za njega vezuje brojna magična i mitska verovanja. U jezicima većine evropskih naroda do danas očuvani su tragovi nekadašnjeg verovanja da je srce središte samilosti i nemilosrdnosti, srčanosti, ljubavi, besa i drugih emocija i karaktrernih osobina neke ličnosti. Do takvih shvatanja dovelo je više faktora: npr da svako uzbuđenje menja ritam i jačinu srčanih otkucaja, da su ranjavanja srca životinja ili ljudi po pravilu smrtonosna, da rad srca u živoj osobi nikad ne prestaje, da je srce smešteno u telu na privilegovanom mestu itd. Zato su sva magična značanja srca povezana sa razni žrtvenim običajima.

Najstarija naučna rasprava o srcu potiče iz staroegipatskog Ebersovog rukopisa iz oko 1550. p. n. e.. Egipćani su smatrali da je srce središte duševnog života, u prvom redu mišljenja. Zato su njihovi anatomski prikazi srca bili nejasni i netačni. Ali su oni istovremeno znali da je srce šuplji organ ispunjen krvlju, da je polazište velikih krvnih sudova, i da njegovi otkucaji stvaraju puls arterija.

Antički grčki lekari bili su složni u verovanju da je srce središte „prirodne toplote“ organizma i da se u njemu prečišćava i greje krv, ali su se istovremeno razmoimoilazili u shvatanjima o ulozi srca u psihičkom životu.

Alkmeon iz Krotona u 6. v.p. n. e. tvrdio je da nije srce već mozak središte intelektualnih i senzornih funkcija. Ali većina grčkih filozofa i lekara još dugo vremena zastupala je drugu mnogo stariju teoriju prema kojoj je srce centar mišljenja,osećaja i volje. Za ovu teoriju najviše se zalago Aristotel u 4. vek p. n. e..

Napredak u poznavanju građe srca učinili su sandrijski anatomi od 4. do 3. veka pre nove ere. Erazistrat je shvatio da je srce pumpa koja po mehaničkim principima tera krv u krvne sudove i vene, a ne centar osećanja

Aleksandrijski anatomi su prvi opisali zalistke aorte i plućne arterije i donekle obijasnili funkcije papilarnih snopova.

Galen (129—199) došao je do zaključka da je srce pokretač krvi, koja se kreće kroz krvne sudove, i dobro poznavao srčane komore, perikard, srčane zalistke, koronarne arterije i foramen ovale. Galenovo učenje o srcu primenjivano je sve do 16. veka.

Preokret u poznavanju uloge srca nasto je otkrićem velikog krvotoka od strane engleskog lekara Vilijama Harvija (1578 -1657) koji je eksperimentalno dokazao da je srce pumpa koja po principima termodinamike gura krv u velike arterije, prihvata krv koji se u njega vraća iz vena i tako svojim ritmičkim stezanjem i rastezanjem održava stalnu cirkulaciju krvi u organizmuPoznavanju strukture srca veliki doprinos dali su srednjovekovni fiziolozi i naučnici; Ibn an-Nafis (koji je otkrio plućnu cirkulaciju) , A. Kasalpino (koji je prvi naslutio kretanje krvi kroz telo), Leonardo da Vinči (koji je izučavao mehaničku funkciju zalistaka) i Andreas Vezalijus koji je detaljno opisao morfologiju srca i izrazio sumnju u ispravnost Galenove teorije o propustljivosti srčane pregrade. Ovaj pionirski korak koji je učinio Vezalijus, u doba kada je trebalo preći preko svih predrasuda, nije bio nimalo lak, ali je imao veliki značaj za izučavanje anatomije, pa i anatomije srca u budućnosti .